Close

Međunarodni dan Holokausta

Povodom drugog maja, međunarodnog dana Holokausta, JO Novi Sad je organizovala predavanje dr Teodora Kovača: “Da li je deportacija Jevreja bez opiranja imala  alternativu?”.

U uvodnoj reči, Edita Jankov je rekla da Novosađani na prvom mestu obeležavaju 26. april, dan kada su novosadski Jevreji deportovani iz Sinagoge u logore. Minutom ćutanja odali smo poštu svim žrtvama Holokausta.

Dr Teodor Kovač je održao opširno izlaganje bez ijednog podsetnika. Još jedanput smo se uverili u njegovo izuzetno dobro poznavanje ove materije. U Evropi, situacija je bila veoma različita u zavisnosti od terena, na primer, u Rusiji su bile nepregledne šume, gde se čovek mogao sakriti, ali to ovde nije bio slučaj. Naveo je primer nekolicine Novosađana koji su na vreme pobegli: tu je bio advokatski pripravnik koji je sa ženom pre Holokausta pobegao u Palestinu, a vratio se posle oslobođenja; lekar koji je uspeo da prebaci ćerku u partizane; pa Imre Rot, koji je uspeo preko Nemačke i Lisabona da se skloni u London. Neki su otišli sa lažnim dokumentima u Mađarsku, neki u Dalmaciju, pa u južnu Italiju. U partizanima je ratovalo nešto preko 4000 Jevreja, a preživelo ih je samo oko 300.

Pričao je o svetlom primeru Finske, koja je odbila da preda svoje Jevreje. Takođe je i Danska spasila svoje Jevreje, tako što su, uz pomoć pokreta otpora, oni prebačeni u Švedsku i skoro svi preživeli - Ajhman je uspeo da odvede njih stotinu. Danski kralj je izjavio da će u znak protesta na rukavu nositi žutu traku sa Davidovom zvezdom.

U Nemačkoj je bilo šezdeset miliona stanovnika, a svega su jedan odsto sačinjavali Jevreji. Kada je prisajedinjena Austrija, u Nemačkoj je ostalo 400.000 Jevreja, dok je u Austriji je živelo njih 150 000. Kada su počeli progoni, predsednik Amerike, Ruzvelt, sazvao je konferenciju u Francuskoj 1938.g., kojoj je prisustvovalo tridesetak zemalja. Nažalost, svako je imao izgovor da ne može da primi Jevreje, te se od njih 550.000 našlo rešenje za svega par hiljada.

Hitler je 1940.g. zauzeo zapadnu Poljsku i naredio da se Jevreji smeste u geta. U Poljskoj je živelo tri miliona Jevreja, a najviše ih je bilo u Varšavi. Tu se u getu našlo pola miliona ljudi u nemogućim uslovima, čak su po dve porodice delile jednu sobu. Presudan momenat bio je taj kada su saznali da oni koje odvode, završavaju u gasnoj komori. Uspeli su da nabave nešto oružja od pokreta otpora i digli ustanak 19. aprila 1943. Ubijeno je tom prilikom trinaest esesovaca, pri čemu je faktor iznenađenja bio presudan. Važno je ukazati i na jedan smeo poduhvat zatočenika Varšavskog geta, a to je akcija vođenja dnevničke evidencije o dešavanjima, surovim uslovima života, te zloslutnim vestima koje su dopirale do njih. Te beleške su zakopavane u limenim posudama da bi ostale kao autentični dokazni materijal o onome kroz šta su prolazili.

U Aušvicu je ubijeno 1.100.000 ljudi. Godine 1944. jedna grupa, na čelu sa Aleksandrom Perčinskim, probila je vrata barake i kapiju logora, i tom prilikom pobeglo je oko 300 ljudi. Nažalost, mnogi su pohvatani i povešani, ali nisu se olako predali. Po nemačkim podacima, iz Aušvica je zabeleženo 150 bekstava. Neki su uspeli, stigli do Odese noseći nacrte logora i izveštaj na 40 stranica. Predali su to Vatikanu koji je već bio upoznat preko drugih kanala sa situacijom. Ništa nije bilo preduzeto.

Čuli smo još mnoštvo detalja, koji su dokaz da svi Jevreji nisu pasivno prihvatili svoju sudbinu. Sala je bila puna i svi su sa pažnjom pratili predavanje.


Ljiljana Lepuša