Упутство о поступању установа образовања и васпитања и центара за социјални рад

Упутство о поступању установа образовања и васпитања и центара за социјални рад – органа старатељства у заштити деце од насиља  су потписали министар просвете Младен Шарчевић и министар за рад, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић.

- Сврха упутства је да се обезбеде услови за делотворан рад установа образовања и васпитања и центара за социјални рад – органа старатељства, у унапређењу подршке и помоћи деци и ученицима, жртвама свих врста насиља, као и пружању помоћи деци починиоцима насиља и њиховим породицама у промени понашања и промени система вредности – наводи се у саопштењу Министарства просовете, науке и технолошког развоја.

Како је истакнуто, неопходно је да наведене установе успоставе континуирану сарадњу ради заједничког деловања у превенцији, спречавању, откривању и реаговању на ову учесталу појаву.

Према подацима обједињеним у националном извештају „Насиље према деци у Србији”, насиље над дететом у породици обухвата све облике насиља којима је дете изложено у домаћинству или од чланова породице и сродника, укључујући и присуствовање насиљу између одраслих. Готово 70 одсто деце у Србији доживело је неки облик физичког или психичког насиља, а 38 одсто деце је било сведоком насилног призора међу одраслима у породици, казују подаци Балканске епидемиолошке студије о злостављању и занемаривању деце. Између осам и 10 одсто деце, зависно од узраста, доживело је неки вид сексуалног насиља, а 3,7 одсто деце доживело је контактно сексуално насиље. Трећина деце доживела је два или три типа насилног понашања, док је 5,4 одсто деце доживело све типове насиља (физичко, психолошко, сексуално и сведок породичног насиља) током живота. Овај проценат деце, потврдила су психолошка истраживања, у ситуацији је високог ризика за повећану склоност за насилно понашање у свом одраслом добу.

Иначе, телесно кажњавање најчешћи је облик насиља према деци у породици. Оно се примењује као метод васпитавања и дисциплиновања детета. Утврђено је и да одрасали често не препознају или не прихватају да телесно кажњавање представља насиље, да понижава дете и води физичким повредама и нарушавању његовог здравља. Важно је знати да истраживања указују на то да телесно кажљавање није делотворно у постизању жељеног понашања и често води до повећања агресивности детета и међугенерацијског преношења образаца насилног понашања.

Мада за сам текст потписаног, а ваљда тако и промовисаног Упутства о поступању установа образовања и васпитања и центара за социјални рад – органа старатељства у заштити деце од насиља, министарства нису одмах  објавила, Упутство ће се неминовно кретати у оквирима Посебног протокола за заштиту деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања у образовно-васпитним установама, донетог 1997, када је донет Закон о ратификацији Конвенције Уједињених нација о правима детета.

Овај протокол, полазећи од става да се свако насиље над децом/ученицима може спречити, те је важно да установа креира климу у којој се:учи, развија и негује култура понашања и уважавања личности; не толерише насиље; не ћути у вези с насиљем; развија одговорност свих, као и да се сви који имају сазнање о насиљу обавезују на преузимање комкретних мера.

Како је протоколом одређено, његови специфични циљеви у интервенцији су спровођење поступака и процедура реаговања у ситуацијама насиља, успостављање система ефикасне заштите деце у случајевима насиља, стално праћење и евидентирање врста и учесталости насиља и процењивање ефикасности програма заштите, ублажавање и отклањање последица насиља и реинтеграција детета/ученика у заједницу вршњака и живот установе. Не само да је изузетно важан него је и обавезан саветодавни рад са децом/ученицима који трпе насиље, који врше насиље и који су посматрачи насиља.