Sklonost ka nasilju je svojstvena čoveku.

Stablo vrsta ilustruje spremnost na nasilje kod 1.024 vrste sisara, a ispoljavanje smrtonosne agresivnosti povećava se sa intenzitetom boje - počevši od žute do tamnocrvene. Ogranci stabla razvijaju se iz sredine kruga, porekla svih vrsta sisara, prema spolja, sve do današnjih vrsta, koje su prikazane u obliku silueta. Crveni trougao gore levo označava današnji položaj čoveka u evolucionom stablu sisara. Ključne tačke ljudskog razvoja označene su crvenom bojom, sve ostale crnom. Ono što upada u oči je da na mestima gde ima mnogo crvenih tačaka ima i mnogo crvenih i žutih linija. Pokazalo se da je porodica primata, iz koje su se razvili hominidi, a samim tim i ljudi, najnasilnija u istoriji razvoja.

Mesojedi nisu agresivniji

Zar ne bi bilo logično da životinje koje se hrane isključivo mesom (npr. lavovi) budu agresivnije, samim tim što su prisiljene da ubijaju da bi preživele? Ne u ovom slučaju, budući da su u ovoj studiji naučnici definisali nasilje kao smrtonosnu agresivnost prema pripadnicima sopstvene vrste. Primera radi, tu su ubrojali ubijanje sopstvenog potomstva, slučajeve kanibalizma, ubijanje u borbi za područja i slično.

Naučnici okupljeni oko Španca Hozea Marije Gomeza prikupili su podatke o četiri miliona slučajeva smronosne agresivnosti među sisarima iz 137 različitih porodica. To je oko 80 odsto svih porodica sisara. Zatim su izračunali udeo pripadnika iste vrste u tim ubistvima. Na početku evolucije sisara taj udeo je iznosio 0,3 odsto, dakle od 1.000 životinja oko tri su ubili pripadnici iste vrste. Među primatima taj udeo danas iznosi oko dva odsto. Iako podaci nisu sasvim precizni, ovakav razvoj pokazuje da je primena sile radi ubijanja duboko ukorenjena u nasleđu primata, tvrde naučnici.

Čovek nasiljniji od većine sisara

Samim tim, studija govori u prilog pretpostavci da je i čovek po prirodi nasilniji od većine drugih sisara, piše biolog Mark Pagel, koji nije učestvovao u studiji. Takav rezultat se poklapa sa istraživanjima koja pokazuju da su se zajednice lovaca i skupljača “neprekidno sukobljavale”.

Da bi bolje razumeli razvoj tog nasilja, naučnici su obavili još nekoliko studija kako bi ustanovili koliko je ono bilo rasprostranjeno u ljudskoj populaciji u poslednjih 50.000 godina. Pri tom su otkrili da su razmere smrtonosne agresivnosti tokom hiljada godina snažno oscilovale, te da je udeo ubistava na početku evolucije čoveka iznosio oko dva odsto, da bi se tokom izvesnog vremena značajno povećao. U poslednjih stotinak godina, spremnost na nasilje u ljudskoj vrsti ponovo opada.

Udeo smrtonosne agresivnosti nije nepromenljiv, već se menjao tokom razvoja naše istorije”, objašnjavaju naučnici. Oni pretpostavljaju da su kultura i ekološki uslovi uticali na spremnost na nasilje. Organizovanje u državu verovatno je takođe doprinelo smanjenju broja ubistava, što je takođe ljudska specifičnost.